Vodopad ima bradu kao grof L.N.Tolstoj.

To se
u stvari
jutro po sebi peni i razapinje dugu.

Ja sam priznao jednoj ženi
da je život nešto prosto u meni,
- a nije baš tako prosto.

Ja sam mislio da cu ici pravo
dok se ne pretvorim u lenjir,
a našli su me u krugu.

Našli su me posle lutanja
srozanog od vriska do šaputanja.

Prošao je oktobar.
Medu nogama drveca polako zaudara na vlagu
i krv.
Ulica poslednji put kisne na sirovom suncu.

Sedite malo kraj mene kao kraj groba.
Minut pošte za moje preminulo najrumenije doba.
Sedite malo kraj mene

Vidite: opet sam dobar.

Iza uha mi se okoreo mlaz usirenog poraza
kao streljanom vojnom beguncu.

Proletele su ogromne zlatne kocije
kroz naše utrnule oci,
- a mi ih sacuvali nismo.
Nešto mlado nam je rzalo na usni i uvelo
gorko od smeha i slatko do placa.

Dozvolite mi da posle svega
dalekoj nekoj gospodjici napišem jedno pismo,
onako malo nostalgicno
kao što pišu senilni penzionisani admirali
preživeloj posadi sa potopljenog razaraca.

Gospodice,
kazacu,
gospodice,
sve je,
sve je,
sve je gotovo.

Ovde cvece pokojno
prodaju razliveno u parfemske flaše.

I sve je,
sve je,
sve je spokojno
kao da vetar nikad nije šamarao drvored
i po oknu se pleo.

Gospodice,
kazacu,
u ovu jesen,
frigidnu kao turistkinja sa skandinavskim pasošem,
to što sam odjednom sed ne znaci da sam beo.

Ti si jedina nahranila svu moju glad
sa ono malo mesa i sna.
Jedina si bila sita od ono malo mojih noktiju
i dlanova.

Voleo bih da tvoji buduci sinovi naslede boju moga glasa
i kceri nose moju tugu u prslucicima od svile.

Voelo bih da sacuvaš moje najdivnije vrhove
na horizontalama tvog dna
i proneseš moje oci kroz tišinu tudih ociju
i stanova,
i moj oktobar kroz sve tude aprile.

Ovo nije ispovest.
Ovo je gore nego molitva.

Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim.
Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vracam.
Hiljadu puta ponovo se plašim
za tebe izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,
za tebe podeljenu kao plakat ko zna kakvim ljudima.

Da li sam još uvek ona mera po kojoj znaš ko te boli
i koliko su pred tobom svi drugi bili goli,
ona mera po kojoj znaš ko te otima
i ko te placa?
Da li sam još uvek medu svim tvojim životima
onaj komadic najplavijeg oblaka u grudima
i najkrvavijeg saca?

Ovde kod mene
dani imaju ukus piva i dosade.
Ponekad kaplju kiše
cudno,
spokojno.
Nemam volje ni da živim ni da se ubijem.
Sasvim sam nalik na ladju koja luta bez posade
i ne želi da zbriše
sa svoga oka nešto uzaludno,
nešto pokojno,
nešto golubinje.

Možda je dobro da znaš:
posle tebe žene nemaju pravo ništa da uobražavaju.

Nekad prvi žutokljunac republike,
danas - mogu da podignem zarozane carape
licno bogorodici
u dostojanstvo prerušen.

Sve moje nežnosti još uvek na tvom pragu spavaju
kao mali žuti psi
na mokrim,
nabreklim,
crnim sisama gospode keruše.

Sasvim sam zakopcan od sluzokože do duše.
Ova 32 zuba još uvek ljubav samo za tebe
onako jecaju
i onako pevuše.

Ti me svakako razumeš:
sve je,
sve je
sve je gotovo.
Uplašeno sam pijan
i prazan
i sam.

Ponekad neko naide da me zabrinuto voli i pazi,
neko kome otkrivam sve tvoje putokaze
do mog usijanog temena.

Nikome nemoj reci
ali ja,
koji najmanje znam o sreci,
hteo bih malo nespretne srece tom nekom novom da dam
i dok umire drvece i vetar po lišcu gazi
hteo bih da mu bude dobro u ime izvesnog aorista moje ljubavi
i davnoprošlog vremena.

Možda neceš verovati:
i sa hotelima sam raskrstio sasvim neopaženo.
Sve mi hoteli nekako liče na istu bajku
i postelje u sobama smeškaju se na isti glas.
Svi se portiri na isti nacin brinu
onako malo rodacki kad im laku noc kažemo.
Svi se portiri isto onako brinu,
majke mi,
kao da znaju za nas.

Dalje ne bih imao ništa više da ti javim.
Pijana od hladnoce subotnja noc se valja.
Satovi su vec odavno povecerje odsvirali.

Dalje zaista ne bih imao ništa više da ti javim
jedino možda to da si ostala najlepša medalja
iz najlepšeg rata u kome su mi srce amputirali.

Gospodice,
ja nisam za tobom bio onako obicno,
gimnazijski zanesen.
U meni je sve do tabana minirano.

Inace,
zapamtio sam:
ljubav je najgolubija samo u onim kricima
koji se poklone prvima.
Dozvoli da se zato zbog neceg u sebi
nasmešim u ovu jesen
pomalo krišom,
kroz suze,
pomalo demodirano,
ja, tvoj najnežniji pastuh medu pesnicima,
ja, tvoj najsuroviji pesnik medu pastusima.



MIROSLAV ANTIC